УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ ФАКУЛТЕТ ПОЛИТИЧКИХ НАУКА
Политичка улога и значај сталешких сабора у српској средњовековној држави
Београд, август 2008. године
Апстракт
Политичка улога и значај сталешких сабора у српској средњевековној држави
Савремена политикологија, до скора, није поклањала пажњу традиционалним предањима о средњевековним саборима српског народа, као ни пажњу веома „чврстим“ доказима – сакралним објектима, који су архитектонски очувани, па им је историјски, политички, баш као културни и верски значај неспоран. Да ли због идеолошке помодности, научне и интелектуалне инфериорности, највиши домети средњевековног друштвеног развоја у српском народу, што су неспорно били сталешки сабори, сасвим су заборављени. Мада, по дефиницији и у савременим друштвима сабори чине примарни политички моменат – српски средњевековни сталешки сабори, памћени су искључиво у хагиографској литератури посвећеној светитељима династије Немањића, или у историјским делима, законодавним историјским текстовима, записима и написима, усменом и писаном предању... Академском приступном беседом, проф. др Милоша Благојевића, тек 2008. године, српска научна мисао се подухватила идејом да представи политички значај средњевековних сабора на националном тлу. Значај теме, актуелност и могућа корист за државу која је по територији, народу, језику, вери и култури, и много чему другом, директни наследник средњевековних државних организација српског народа – готово је немерљив. И без било какве, посебно не научне препотенције – потреба да се презентује саборна традиција, функција и допринос, ране српске сталешке саборности, као веома значајно цивилизацијско достигнуће и по савремену Европу може имати само позитивне последице. Неидентификовани по времену одржавања сабори Рашана, који нису ни систематски пописани од Светопелека до Немањиних дежевских сабора, с краја XII века и најзначајнијег по достигнућу Жичког сабора - када је Рашка подигнута на ниво суверене краљевине и „узакоњена“ светосавском „Кормчијом“, а који се у Спасовој цркви у Жичи може у потпуности архитектонски реконструисати; као и сви други сабори краљевине Рашке, Царевине Срба, Бугара и Грка, сабора у Скопљу и Серезу одржаном приликом доношења Душановог законика, Урошевог сабора у Призрену и сабор потоње „млађе“ царевине – деспотовине Србије, која постоји све до смедеревског грађанства идр. Овај пројекат претендује и да традиционалну саборност, као историјско достигнуће, подастре под савремени политички и изборни демократски процес у Србији. Услов за испуњење такве политичке и научне намере је да тема рада о значају и улози сталешких сабора у Србији привуче знатно више интересовања у различитим научним дисциплинама. Двадесетчетири поглавља овог штива, са методолошком концепцијом која представља новину по приступу теми, са приложеном грађом и илустрацијама, изнетим чињеницама, поред субјективног закључивања – оправдано доказују значај сталешких сабора у средњевековним српским државностима, значај саборних тековина и самим тим и значај теме истраживања.
Увод
„Идеја народа Божјег је у новозаветној и патристичкој интерпретацији добила изразито црквени, еклесиолошки карактер, а овај је, опет, сигурно из посебних разлога, избио у први план као елемент политичке философије у Србији више него у Византији, где друштвом доминирају идеје сакрализоване аутократије, с једне, и цркве, с друге стране. И макар колико Србија знала, природно, и за ову византијску поларизацију, њеном политичком философијом у средњем веку као да доминира идеја о целини народа, идеја саборности. Шта ова идеја значи: да пуну вредност један народ, као и једна црква, имају само у својој пуноћи (pleroma), где су сви само удови једног тела (1 Кор 12, 12 и д.), где и нема субординације у апсолутном смислу речи, већ само организационе и функционалне хијерархије. То је идеја католицитета, по симболу вере један од кључних појмова учења о самој цркви, чије је дубље значење у божанском еносису, јединству тројичног, триипостасног, Божанства. Један стварни инструмент средњовековне Србије у том погледу заслужује нарочиту пажњу: то је институција сабора. Српски државни (у мањој мери црквени) сабори у средњем веку нису само једанпут проучавани , али углавном само са историјског и државно правног становишта, не и у идеолошком аспекту; па се зато није ни приметило да су српски сабори, бар у извесној мери мотивисани еклесиолошки, црквеним идејама саборности, те да би и улога Светог Саве у томе (нарочито од Жичког сабора, 1220. године) морала бити боље осветљена. Тиме никако не мислим да ставим у други ред или чак да потиснем друге мотиве и нарочито вероватне старије народне традиције или и стране узоре у формирању српског сабора, али би баш ради целовитости погледа, како на саборе, тако и на њихово место у политичкој филозофији средњовековне Србије, требало размотрити и ту страну проблема…“ Изабрани цитат проф. др Димитрија Богдановића – јасно потврђује да политичка улога државних сабора у средњовековној српској држави није довољно истражена. Посебно, уколико се ова тема сагледава са становишта по којем савремена Србија, из националног, историјског, културолошког, па и међународно-правног, историјско-правног и политичког угла гледано - представља наследницу оних ранијих српских средњовековних држава, које у својој пракси примењују различите облике државних сабора. Стога, пре било какве научне пројекције, намеће се тврдња да су државни сабори Рашке и Царевине и Деспотовине Србије, недовољно истражена појава по својој политичкој улози, а представљају веома значајну тему – необрађено истраживачко поље. Шта у овом контексту, поврх свега, значи идеја о изабраном народу, односно, само поимање изабраног народа и његово идеолошко одређење, као небеског, што Срби себи приписују, а које није постојалo у Константиновом Царству? Источно римско касноантичко царство, друштво, са својом у основи грађанском демократијом без сталежа, каста и сличних пре класних подела, а са робовласништвом као основом производње – у односу на Римско царство веома се разликовало; најпре по чињеници, да Византија није познавала Сенат нити неко слично представничко тело владајуће класе које би партиципирало у подели власти у односу на најчвршће постављену идеолошку премису: Бог на небу, цар на земљи, и владар је у име Бога демијург земаљског власништва и сваке власти. У поређењу са Византијом оригиналан инструмент представништва делимично сталешки организованог Српског друштва, за разлику од Ромејског аутократског и грађанског, чини пак институција сабора на челу са владаром, црквеном јерархијом, високом и малом господом. Српски државни сабори забележени у знатно каснијем историјском времену у односу на нестали Римски сенат, по структури, државним досезима, код успостављања Рашке државности извесно су ближи Риму, него аутократији Византије. Колико су једнаковерна, источно орјентисана хришћанска црквеност Цариграда и црквеност Жиче, идентични по верској оријентацији, ова два друштва верски блиска, Рашко и Ромејско, по саборној пракси и владарској идеологији, максимално се разликују. Ово поређење је посебно занимљиво, уколико се српско, рано средњевековно друштво, са својом саборном праксом, упоређује и са другим традиционалним друштвима и њиховим достигнућима, попут енглеског, руског у Кијевској Русији, бугарског и са црквеном праксом Јерусалима, Александрије, Антиохије, Јерменије и најближом Цариградском црквом. Циљ овога рада је, стога, да ваљано постави свеобухватан пројекат истраживања политичке улоге сталешких државних сабора у Рашкој и Србији средњег века, да представи њихов значај, карактер, функцију, идејни и политички допринос, као и највише конститутивно-правне и политичке домете српске средњовековне саборности. Самим тим, овај рад, нескромно, претендује да рехабилитује „отаџбинске идеје“ у средњем веку, на начин како је то већ учинио проф. др Драган Симеуновић . Наиме, оживљавајући много ближу, деветнаестовековну политичку традицију, код Срба, проф. Симеуновић успева да у потпуности представи и оживи демократске традиције деветнаестовековне Србије, ослобођене и на међународном конгресу у Берлину признате Краљевине Српског народа на територији коју су средњевековне државе Рашка и Србија заузимале. Самим тим, јасна је намера да истраживањем политичке улоге Српског сабора, српском народу буде пронађено место међу савременим европским народима, који свој државноправни и политички континуитет заснивају на средњовековљу и институцијама које средњовековље ствара, или баштини из још старијих времена. Посебно ако су такве институције у континуитету и данас у политичкој употреби. Категоријално, са појмом саборности, као пратећи, усклађене су следеће институције и појмови: народ; власт као политички феномен и политичка категорија, држава и њене изведене функције у средњовековљу – владар, поданици, висока и мала господа, сталежи или касте… Затим, на различит начин и са различитим учесницима сазивани сабори, посебно и класификовани – о чему ће тек бити речи код формулације теме овог рада. Затим, као најзначајнија идеолошка, а самим тим политичка категорија – Црква и њене различите фазе и форме организовања: најпре као несамостална, а затим као Архиепископија са канонско-законском и политичком функцијом у време када је однос цркве и државе био неодвојив. Односно, црква у средњем веку се није понашала у складу са тековинама Француске револуције, већ по изворном религијском науку хришћанске цркве – као једином легитимном идеолошком постулату: један је Господ Бог и једна је црква Христова и једино је она по вољи Божјој, па самим тим и једини тумач исте.
Богатство тема у средњовековљу, баш као што то указује по старијим политичким критеријумума од 1789. године, проф. др Димитрије Богдановић, завештавајући Филозофским студијама свој тестаментарни наук; доприноси да се јасно уочи потреба за истраживањем политичке улоге државних сабора у српском средњовековљу. И потом, из угла државно-саборне функције, да се сагледају све категорије које су поменуте, као и да се истражи пракса – начин сазивања сабора и резултати њиховог рада, „узакоњења“ државе и друштвених послова, било кроз рану законодавну праксу, било у хрисовуљама, било у другим актима законског карактера; и да се та акта и њихов начин доношења компарирају са сличном праксом других средњовековних држава. У некима од њих, нама познатим и данас, јасно је прокламован и очуван у уставно-правној традицији (Велика Британија), државни сабор – парламент. Његов почетни облик био је двојак, као curia regis (краљев савет) и curia plena (curia solemnis). Различита два облика највишег политичког представљања – одлучивања, краљевог консултовања са свитом на двору или владара у консултацији са сталежима. Слободни људи, грађани, питани су формално, код дeкламативних избора царева и на свечаностима приређиваним тим поводом у Византији и у другим државама истока. Српска саборност, као политичка пракса и модел управљања и одлучивања у државним пословима, захтева пре свега компарацију са традиционалним васељенском црквеном саборношћу, јер је она најзначајнија и најауторитативнија тековина хришћанске цркве, и пре, и у пострасколним временима хришћанства на југоистоку Европе. Црквени сабори су, као посебна појава у васељени и на истоку и на западу, такође, и одредница политичке природе средњовековног друштва и државе. Ти у јединственом хришћанству одржаних седам васељенских сабора, извор канонске мудрости, засигурно утичу на конституцију, идеологију и праксу српских средњовековних државних и црквених сабора. Овај, колико известан – непосредан верски, па тако и практично политички уплив – доживеће и посебну теоријско-канонску правну, оригиналну интерпретацију корпусирану у Рашкој и Србији на основу укупног цивилизацијског правног наслеђа, посебно у „Кормчој књизи“ - „Закону светих отц“, светог Саве, који код Срба опстаје као државно-правни наук највишег ауторитета до краја средњовековља. О овом моменту, исрцпно, али посредно, не и са становишта политикологије као науке, говори бројна литература те истраживање о политичкој, историјској, теолошкој пракси васељенских сабора и саборном предању. Најилустративније дневнички, али и политички, о вишевековној конститутивној улози сабора, о упливу „Кормчије“ на конституцију Српске скупштине и њеном методу рада, кад „повиче“ усвајајући и одлуке о устанку 1804-е године, пише прота Матеја Ненадовић, у својим Мемоарима: „Ја сам имао ‘Кормчију’ и читао законе Јустинијанове и Мојсијеву строгост над Јеврејима и исписао неколико параграфа из ‘Кормчије’ итд… 14, 15 ли, пунктова… Сад ја пред народом прочита оне пунктове, које сам из ‘Кормчије’ преписао, како су стари цареви судили, бегенишу ли они и хоћемо ли овако. Они сваки пункт један по један саслушали и повичу: ‘Тако, тако, нек нам се суди’“. Стога ћемо истражити изворе и говорити и о иницијалној конститутивно-правној улози српског сабора, не само као о предању, традицији, религијској или народној пракси, већ као науку о саборности и државотворности. Оваквим приступом теми, ипак се изузимају било каква истраживања традиције и праксе, фолклорне – народне саборности, која по свом културолошком, популационо – антрополошком, што значи и политичком моменту завређују пажњу. Народни сабори заслужују студијски осврт, али веома успоравају покушај да се уже и стручно, методолошки и категоријално, о саборности и политичкој улози средњовековних државних сабора, расправља. Такође, изузима се и истраживање посебних црквених – помесних сабора; рецимо, сабора сазиваних због избора архиепископа и патријараха, чак и ако им је присуствовао владар; јер иако су такви сабори извесно остваривали утицај на политичке прилике у средњовековној Србији, њихова дескрипција и компарација би знатно отежала политиколошку експликацију у истраживању теме. Али намера је да се опишу оне историјске околности, када црквени и црквено-народни сабори, преузимају и баштине улогу државних сабора. Да се ти сабори, Цркве и народа, без владара – без слободне државе, да се опишу њихов карактер и улога, јер имају примарно политичко одређење, значајно за разумевање генералне хипотезе овога рада. Државност Рашке, на самом крају XII века, поприма све карактеристике суверене државности. Стефан Немања, својеврсним пучем, или унутардинастичким сукобом вођеним са браћом, Страцимиром и Трпимиром, у савезу са млађим братом, захумским кнезом Мирославом, постаје владар, велики жупан рашки. Његово потоње успињање до самодржавног владарског трона, карактеришу значајни историјски и политички моменти: ропство Немањино у Византији после побуне Рашана и ратова Византије и Млетачке републике; пораз који Рашкој наноси Манојло Комнин, византијски цар, код кога је Немања био у вазалном односу до 1180. године; савезништво са Угрима и освајање Котора 1183. године; дипломатски узлет и покушај склапања савезништва са крсташима, 1186. у Нишу са Фридрихом Барбаросом; привремено господарење чак и Скопљем; освајање Косова; мир са Дубровником. Готово тридесетогодишње владање (1168-96), препуно тешких искушења, учинило је да Стефан Немања материјализује своју државничку генијалност и изузетно изражену духовност и да, неспорно, постане родоначелник суверене и светородне династије, али и идејни творац посебне – аутокефалне Цркве, просперитетних друштвених и дипломатских веза и савеза унутар тада узвишеног Истока, али и западних савеза. Најзначајнији моменат, као и најуочљивија манифестација, немањићке самодржавности и суверености Рашке, неспорно су државни сабори које Немања сазива у Дежеви (илустрација бр. 1), и који у каснијим временима проширују своје изворне надлежности – консултације са владаром о државним питањима и акламативни избор владара. Такође сабори испуњавају нове законодавне, канонске и друге функције. Значајна је и политичко-прокламативна, сталешко-кохезивна а не мање значајна и дипломатска, политичко-пропагандна, управна и друге функције сабора у Рашкој. Оба дежевска, Немањина државна сабора, сазвана су вољом владара и без икаквог уплива страних сила. Нису тражена, измољена, претходна или накнадна одобравања за саборне одлуке, од стране ауторитета који није домицилан. Тиме је формално била испуњена најзначајнија функција државног сабора – манифестација суверености и самодржавности народа и владара кроз саборску праксу. Хагиографски, хронолошки и политички извор првог реда о раној саборности Рашке, окићен свим духовним, верским, идеолошким, па и политичким каузалитетима, јесте Житије светог Симеона, у коме Стефан Првовенчани, непосредни сведок или чак и учесник, о првом Немањином сабору, одржаном у Дежеви 1186, износи следеће констатације: „Дође један од правоверних војника његових, па, пав на колена, с узбуђењем и унижењем многим говораше му: ‘Господару, ја сам међу најхуђим слугама твојим најмањи, и, видев усрдност твоју према владици твоме Господу Исусу Христу, и пречистој владичици Богородици, и светим угодницима њиховим, заштитницима твојим, који крепким дланом подржавају твоју власт неповређену, усудих се јавити држави твојој, да се мрска ти вера и проклета јерес већ укорењује у држави твојој. А овај пречасни свети мој господин, нимало не задоцнев, одмах призва свога архијереја [епископа], по имену Јефтимија, и монахе с игуманима својим, и часне јереје, старце и велможе своје,од малог до великог, па говораше светитељу, и монасима и свима сабранима…’ – Дођите и видите, оци и браћо, ако сам и најхуђи међу браћом својом, али Господ Бог и пречиста владичица Богородица, мати његова, не гледа на лице човечје, него удостоји мене најхуђега, који верујем у једнобитну нераздељиву Тројицу, да чувам ово предано ми стадо, које видите сада, да не посеје кукољ лукавога и одвратнога ђавола.“ Повод и начин сазивања Првог Немањиног дежевског сабора, Стефан краљ, врло прецизно, потенцирајући верско-идеолошке разлоге, верно представља у очевој биографији. Немањино житије је извесно писано пре одржавања Сабора који ће и он сам, Стефан, сазвати у Жичи, 1220. године. Овај Жички сабор, значајан за политичку историју и конституцију суверене рашке државе и аутокефалне државне цркве, битно ће одступити, по свом поводу, начину сазивања и дометима, од предметног, прецизног забележеног Првог дежевског сабора. Драмски догађај, ток Првог дежевског државног сабора, као и његов расплет и остварени резултати, међутим, такође су значајни, илустративни, потврђени житијно, као непревазиђени примери саборности. „И, док је говорио овај Свети, и, док је била велика препирка, дође кћи једног од велможа... А Свети, изведав ову пред сабор свој, сабран противу те лукаве јереси, изобличи кривоверје њихово, и саветова се [курија регис] са светитељем Јефтимијем и са часним монасима, и са велможама својим, и, ни мало не задоцнев, посла на њих војску, наоружану од славних својих… и једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје, а домове њихове и све имање сакупив, разда прокаженим и убогим… И на све стране искорени ту проклету веру, да се и не помиње никако у држави његовој, него да се слави једнобитна и нераздељива и животворна Тројица: Отац и Син и свети Дух, свагда и сад и увек на векове векова. Амин.“ Са коликим високим теолошким и политичким знањима располаже биограф Стефана Немање, и до које мере је он ваљано представио сам карактер државног сабора сазваног у оквиру владајуће хришћанске идеологије и по највишим канонским узорима, сасвим се лако да уочити компарацијом са другим, пре свих васељенским саборима.
Неспорно је да Стефанов директивни говор највишег стила, са изузетним узлетима и теолошко-канонском поуком – задивљује сваког познаваоца теме. И исто тако је неспорно – да је наук, предање хришћанске цркве, предложак, како саборном говору Немањином из Стефанових уста, тако и потоњој политичкој одлуци Сабора. Иницијација и оправдање – потврда ваљаности историјске одлуке и коначно објашњење учињеног, пошто је биографија Немањина писана деценијама касније од самог догађаја. Посебно је занимљиво у опису Дежевског сабора, навођење и грдња Арија и аријанске јереси, као највишег хришћанског порива и оправдања за отпочињање грађанског рата у Рашкој, или егзекуције над јеретицима. „Вартоломејска ноћ“ раносредњовековне Рашке, оправдање је за државу, која ће из сукоба, уз помоћ саборног скупа, изаћи уређена као држава једне Цркве, једне вере и једног суверена – потоње светородне династије. Теолошко, баш као и политичко, образовање Стефана, другог сина Немањиног, најбоље се очитава у цитату дела Немањиног говора на Првом дежевском сабору. Високи стил, директивни говор, сведочење о говорничкој вештини, било Немањиној, било његовог сина-наследника који пише очеву биографију још док је релативно млад и док није постао краљ – сведочи о теолошком, државничком, књижевничком и дипломатском васпитању Стефановом, биће и Немањином: „И никако нисам мислио да је он у области мојој, а већ сад чујем да се лукави брзо укоренио и да хулу наноси на светога Духа и да дели недељиво божанство, што говораше безумни Арије, пресецајући једнобитну Тројицу… и не знајући, бедници, да ће, пошто су тако веровали, сићи с њим, проклетим, на дно скровишта адових.“ Иако богумили претпостављени јеретици и на сабору у Дежеви инкриминисани противници – патаренска јерес, можда и нису имали директног теолошког упоришта у аријанству, Аријево учење се узима, у биографији Стефана Немање, као предложак одлуци за одржавотворење православља уз помоћ саборности. Тиме се истиче и највиши литерарно-канонски разлог – борба за чистоту вере, остварење светоникољског и васељенског узора, јер свети Никола се прославио у прошлом, давном IV веку када је на Никејском, првом сабору, ошамарио Арија. Сабор ће изопштити, због тога, Николу – али ће светитељ (најчешћа слава међу Србима) – потом бити враћен у Цркву и прослављен, а Арије изопштен. Одлучност и ревност светог Николе, у предању Цркве и српског народа, до данас је пословична, а и пример за искрену и бескомпромисну борбу за чистоту вере и „чистоту“ државе, како божије – небеске, али према том највишем узору и земаљске. Саборски наук Никејског сабора је, такође, уз мит, постао неспоран, практично - политички наук. За поставку генералне хипотезе у овом раду, о политичкој манифестацији суверености рашке државе, узакоњењу и практикованој државној и сталешкој саборности, потребно је изнети још неколико историјских и политичких одредница, независно од Арија и аријанства, са којима једина присутна „идеологија“ средњег века – рано хришћанство јединствене Цркве и Истока и Запада – води непрекинути спор од античких времена, па све до Немањине Дежеве! Саборност и сабори као примарни облици (највишег и најширег) организовања друштва, ради разрешавања најзначајнијих питања, и то у самосталним државама, сазивају се ради доношења најзначајнијих одлука. Наиме, у животу државе, али и као претходећи и синхронизовани узор – животу Цркве, сабори су једини модус, једина легитимна, практична и политичка примена хришћанске науке. Због тога и Стефан краљ Рашке, повод Дежевском сабору његовог оца жупана, налази у верско – идеолошким и тиме политичким разлозима. О врлинама и науковању Стефановом, пак, хагиограф Теодосије Хиландарац ће записати, у Житију светог Саве: „И одмах дозва сина својега Стефана. Овога Стефана [венац царства, значење имена Стефан ] врлина и витештва и знања у Богу…“ Веома је разумно, у недостатку непосредних извора или посредних сведочења о школским програмима и студијама које су неспорно завршавали високородни младићи, посебно они са династичким претензијама у Рашкој – компаративном методом и пројекцијом, утврдити доступна знања о хришћанским саборима које Црква сазива, како у IV, тако и у XII и XIII веку, а по студији епископа Атанасија и у X и XI веку: „На крају овог нашег прегледа богословско-догматског дела Отаца Првог и Другог васељенског сабора, навели бисмо два кратка али за нашу тему предавање-обнова, врло карактеристична светоотачка места. Оба та места припадају Св. Василију Великом, и говоре: једно о вери, а друго о теологији. У првом одломку Св. Василије говори о томе да вера Цркве представља њено право предање, предање као истину живота и спасење њених чланова-људи. Та вера, тј. предање Истине и спасења никада се не мења, нити стари, нити се са временом преиначује. ‘Јер ако треба, вели Свети Василије (у првом одломку), сваки пут другачије вере састављати и заједно са временима мењати се, онда је лажна реч онога који је рекао: један је Господ, једна вера, једно крштење (ЕФ. 4, 5). А ако је та реч истина, онда нека вас нико не вара празним речима… Што се пак тиче вере, ми нити прихватамо новију веру састављену од других, нити се ми сами усуђујемо да производе свога ума предајемо другима, да не бисмо речи праве вере учинили људскима; него оно што смо од Светих Отаца научили то и говоримо онима који нас питају.“ Теолошка поука највишег канонисте и светитеља Василија Великог, представља и за саборе, духовни, али и у недостатку било ког другог, и политички наук првог реда – што ће ова студија, интерпретацијом и доказивањем генералне хипотезе – показати. Међутим, сматрамо да је веома упутно за интерпретацију генералне хипотезе навести неке саборне догађаје политичке и историјске природе, по предању, из историјата црквеног живота, западне и источне цркве, пре раскола 1056, са којима ће се Рашка и Србија, свакако, суочавати. Историјат и последице раскола – познати су, али се у политичком смислу последице, приликом добијања круне и од папе као и од првог архиепископа Жичке архиепископије Саве, у науци нису истраживале. Интересантне наводе за интерпретацију реченог, налазимо поново код веома ауторитативног канонисте Српске православне цркве и историчара, епископа проф. др Атанасија: „Као што смо већ раније рекли, Арије је израније био
примљен, од цара Константина и упућен у Александрију, но Св. Атанасије је одбио да га прими у Цркву. Арије је затим дошао у Александрију, али као обичан посетилац, и одатле је поново писао Константину и тражио да буде примљен у Цркву, али је цар (333. године) негативно одговорио (О Никеј. Сабору, 40). На крају, цар је позвао Арија да дође у Цариград. Пошто је сада на Јерусалимском сабору (335. године) Арије и од епископа био примљен и васпостављен, зато буде наређено Александру еп. Цариградском да га прими у црквено општење. Но на том путу Арије изненада умре (336. г.) у једном нужнику, што буде схваћено као казна Божја (Писмо Св. Ат. Серапиону), те тако анатема никејског сабора остане на њему. Свети Атанасије је касније протестовао против ове одлуке Јерусалимског сабора о примању Арија, сматрајући да она иде директно против одлуке Никејског васељенског сабора (Ап. Ариј. 22, 24, 85). Тада, по завршетку Јерусалимског сабора пођу к цару у Цариград и то само 6 епископа, све противници Св. Атанасија (два Евсевија, Урсакије и Валент (сирмијски или сингидунумски, митровачки или београдски и епископ Мурсе, Осека), Теогоније и Патрофил. Они пред Константина иступе са новом оптужбом политичке природе: Атанасије спречава довоз жита из Египта у Цариград!“ Непосредно и живо предање о саборном животу хришћанске Цркве – практичном и највишем друштвеном ауторитету, баштинику истине, моралних норми, поседнику значајних економских ресурса, са организацијском – канонском аутономијом – раносредњовековна Србија се морала сусретати у свим својим достигнућима. Наиме, Србији су географски врло блиски, веома значајни црквени сабори јединствене Васељенске цркве, који су готово непосредан извор знања о саборној пракси у васељени, о правилима сазивања, методама одлучивања, па и о политичко - дипломатским играма око сабора и на саборима који су се дешавали на територији блиској Рашанима, односно, у трачким градовима. Сва дешавања везана за седам Васељенских сабора, из времена су када германска историјска школа прихвата присуство Словена на Балкану – после IV века н. е. О најзначајнијим саборима одржаним на територији будуће рашке државе, епископ Атанасије наводи: „Римски и Антиохијски сабор очигледно су представљали расцеп и раскол у хришћанској Цркви, и зато су два императора, пре свега западни Констант (а Констант II погинуо је већ 340. г. код Аквилеје) а по његовој жељи и источни Констанције [баш као и Констант и Констанције– син Константина I, рођеног Нишлије], решили су да сазову заједнички васељенски сабор у Сардици [Сербици, Софији], крајем 342. и 343. године. На сабор се окупи преко 150 епископа (око 95 западних и 76 источних) и, наравно, ту дође и Св. Атанасије, који је из Рима био најпре у Милану код цара Константа, па одатле од њега послан у Шпанију код Осије, са којим је сада и дошао у Сардику.Сабор у Сардици се, међутим, убрзо раздели… У међувремену Источни побегну из Сардике и пређу у Филипупопољ [Пловдив]. (Источно од Сардике, тј. на територију источног императора Констанција, који их је подржавао)…“ О канонској саборној расправи, о многим теолошким питањима, и о коначном васељенском уређењу хришћанске цркве, која је у средњем веку највиши друштвени ауторитет – пример је по коме и световне власти прокламују и уређују државна, политичка, међународна и сва друга питања и односе. Епископ проф. др Атанасије о продуженој саборној пракси Цркве и упливу на државне послове средњовековних држава износи следеће: „1. Из периода после Светог Седмог васељенског сабора навешћемо начелно само два случаја у којима је било речи, или може бити речи, о васељенском сабору. Познато је да Западна Латинска Црква данас сматра за свој Осми васељенски сабор онај сабор из 869–870. године, који је држан за време папе Адријана II и патријарха Цариградског Игњатија. С православне пак стране многи истичу и сматрају велики Фотијев сабор из 879–880. године као Осми васељенски сабор православне цркве… (По овом истом питању и каснији сабори у Лиону 1274. и Фиренци 1438–9. г. нису се много разликовали од овог сабора).“ Навођењем и ових констатација проф. др Атанасија, можемо тврдити да је саборност као метод одлучивања у хришћанству – свеприсутан метод у средњовековним државама у којима Црква ужива положај тумача једине истине, јединог извора права, моралних норми сваке врсте, а често је и незаобилазан субјект код доношења сваковрсних политичких одлука: од избора владара, до његовог обавезног миропомазања и сл. Ранохришћански сабори из времена пре постојања Жупаније и Краљевине Рашке и царске Србије – говоре да су сви васељенски сабори, а и они други који су неспорно сазивани са идејом васељенског окупљања и утврђивања највише истине – неспорно утицали на праксу српске саборности, било државне, било црквене. Сабори, васељенски или ини, вршили су неспоран и немерљив утицај. Поједини васељенски (самим тим делимично и српски сабори), одржавани су уз присуство епископа Тракије, Македоније, Илирије и Паноније – оних провинција и градова Источног и Западног римског царства, чију ће територију, па тиме и црквену организацију, баштинити Рашка држава у епохи Немањића и потоњих српских династија Лазаревића и Бранковића. Рашка држава ће, баш као што то генерално хипотетички истиче овај рад – достићи пуну сувереност практикујући и прописујући правила и примере, како римских државно-законских традиција, тако и византијске државно-правне тековине, али и традицију ранијих античких и ранохришћанских заједница, попут оних које ће свети Сава непосредно преузети из Соломоновог наука и јерусалимског богословља – а захваљујући директним везама са јерусалимском, александријском, па чак и са јерменском црквеношћу и духовношћу. У Рашкој држави, примарни узор – Византија, кроз тековине Јустинијановог правног кодекса, а које је чинио ваљан темељ за развој српске државности, саборности, ипак није једини узор. Пре канонски-правног уређења државе, одређивања улоге сабора, улоге цркве, светородне династије и позитивних грађанско и приватно-правних норми, донесених зарад цивилизованог живљења и независног суђења у правној држави каква је била немањићка Рашка - све што је чињено успостављено је по „Закону светих отц“ – „Кормчој књизи“ светог Саве, односно Ластаревој „Синтагми“ и сл, правним кодексима, односно по (Пра)Номоканону још из времена Светог Методија и Ћирила, који се, у сваком случају, морао ослањати на знатно ширу хришћанску и прехришћанску традицију. Стефан Немања, родоначелник династије, служећи се политичким идејама хришћанског Истока, коначно је успоставио саборну и државну праксу – неспорно. Немања је припремио све што је било потребно у сувереној и саборно организованој држави, практично делујући, али не „узакоњујући“ остварену сувереност и саборност. То је постигла његова династија после њега, на његовим и старијим правним и канонскоправним тековинама које нису биле тек стриктна примена веома свеобухватног Јустинијановог кодекса. Али пре него што обавимо методолошку и хипотетичку анализу – интерпретацију посебних метода, о историјско-правном и политичком наслеђу Рашке државности – неопходно је о политичкој улози појединих државних сабора пренемањићког периода, ранијих зетских, рашких и босанских – констатовати чињенице, запажања и утврдити њихов уплив на политички дигнитет предметних сабора средњовековне Србије.
Сабори и политичка достигнућа у развијеној Рашкој краљевини с краја XIII и почетка XIV века
Историјска мисао српске науке, бележећи догађаје попут сабора краљева рашке Стефана Драгутина, Стефана Уроша II Милутина, у два наврата сазиваних у Дежеви, стотину година након Немањиних жупанијских сабора на истом месту – по примеру „светих дедова и прадедова“ – како краљ Милутин изричито истиче у својим законским текстовима, изричито истиче неизоставну премису која даје наследно право и обезбеђује правни легитимитет, између осталог јер је и најзначајније морално хришћанско начело „царства ми“. Српска наука до сада, о овоме није изрекла било какву констатацију. У XIII веку, пуч властеле и прворођеног сина краљевића Стефана Драгутина, против Стефана Уроша I, трећег сина Стефана Првовенчаног – није захтевао саборну интерпретацију. О томе историјских податак готово а и нема. Грађански рат оца и сина, изазвао грижу савест код младог краља Драгутина, али и то тек по мистично објашњеном догађају, божјем показању паду с коња краља Драгутина. Овај догажај последично је допринео сазивању Дежевског сабора 1282. године, и мирном преношењу власти, на саборно изабраног и миропомазаног краља Стефана Уроша II Милутина. Овај историјски потврђен сабор, знатно мање је описан у литератури од ранијих и потоњих рашких сабора, али је, по својим последицама: избору краља, брата, по традиционалном праву код Рашана и то за живота краља Драгутина, уз обезбеживање права Драгутиновим наследницима – веома значајан. Сабор који заслужује изузетну пажњу колико историјске, толико политичке науке, је први Дежевски сабор Драгутинов и Милутинов. Други дежевски сабор је сабор повратка краља Драгутина на престо, подела краљевства и успостављање новог Сремског – такође уз помоћ сабора, заслужује посебан истраживачки подухват, у оквиру кога би морао бити истражен саборно уговорен поступак довођења на престо сина краља Стефана Драгутина – Владислава II (био је краљ Срема и Славоније од 1321. до 1325. и по њему је Славонија и понела титулар – круновина). Кривоклетством на право наслеже синовца, саборно датом, Стефана Уроша II Милутина, краља Рашке од 1282. године до 1321. године, и мучким нападом стрица Милутина, на уговореног и саборно бираног престолонаследника рашке круне, по смрти краља Драгутина – Владислава II историјски и политички расплет у грађанском рату – све то димензионира значај саборног догађања, на дежевским саборима с краја XIII века. Свечано и саборно крунисања Стефана Уроша III Дечанског, 1321. године, још док је Владислав II жив и у рашком притвору – о методу саборовања, као врхунском поступаку легализације политичких одлука, њиховог узакоњења и обезбеђивања власти придевом легалитета уз саборно саслужење – историјска наука и политикологија, такође ни у најмањој мери нису расправиле. Житијно бележење и интерпретација често су једини и то посредан извор и за историјска и истраживања, а нарочито за истраживања историје државе и права, али и за историју дипломатије и политичку историју у српским државама. Оваква житијина, мистична, али веома прецизна сведочења о политичким, посебно саборним догађањима – нису искоришћена у истраживања политичке науке. Житије краља Стефана Дечанског, од Григорија Цамблака, је баш такав извор информација и сазнања о различитим али саборним методама одлучивања у рашкој држави: „ ...А када је цар издисао, многи су брзо притицали ка Стефану, и јављали му шта се догађа. А он мишљаше да је то превара, јер не беше тако лак на измену, од чега многи страдају лакомошћу разума. А када сазнаде да је очева смрт истинита, одмах бацивши убрус од очију, показа се онима који су се скупили светао лицем, а још светлијим очима, и препаса се на достојно му српско царство. И пошто се такав глас свуда раширио, један другога не стижући ка њему тежаху. А (такође) војништви без мало све, и велможе које су у савету. А чињеници и који су над царским данком постављени, они сви текући припадаху к његовим ногама, и одаваху царске добре хвале. А они све грлећи целоваше и говораше им речи пуне користи а уједно и премудрости, и некако полагаше у њихова срца неку силу усрдности. И беше љубим и жељен од њихових душа, и окушаваше га велика множина оних који носе оружје“ „Стефан милошћу божјом цар Срба“ – како га хагиограф Григорије у житијном тексту титулише – није саборно биран, већ очигледно, проглашен царем по византијским методама избора. Али и „неформални – пучистички“ избор новог краља, методом који се у свим хрисовуљама и даровницама, па и законима – спомиње код ових владара у Рашкој и Босни, касније Србији, владари у потпуности оправдавају своју самодржавност позивањем само на Бога. А не на избор по наслеђу: „светих отаца, дедова и прадедова царства ми“. Извесно је да је Стефан дечански постао самодржавним краљем по византијском методу избора и владања, успостављања врхунске власти на земљи „вољом Божјом“! О овим моментима рудиментирања саборне праксе код Срба – такође политичка наука се нужно мора бавити. Историјски, непосредни извори, сведочење савременика и исцрпна анализа, компарирање са сличним догађајима у окружењу Рашке или у аналитичким претрагама свих врста посебно законских трагова и сведоћења хроничара јасно указују на потребу да се наука еманципује пред неистраженом темом. О војничким саборима „множине војске“, баш као код Стефана Дечанског, тако и код Стефана Душана – потоњег цара Грка, Бугара и Срба, од битке код Велбужда, историјска и хагиографска литература даје довољно података за потпунију анализу и проучавање. Тиме би и Сабори, попут Скопског, код Душановог крунисања, и сви други запамћени у литератури и народној традицији – могли бити потпуно истражени. Посебно ради утврђивања њихових политичких достигнућа, законодавних активности и историјске компарације са истовременим достигнућима и методима владања у европским државама средњег века. Такве анализе би могле да укажу и на „материјалне“ доказе, записе, хроничарске и биографске, па и законске текстове чије је ауторство неспорно. Чињеница је да грађевинским саборним објектима, у време друге половине XIV века – Србија не обилује. Да ли их има уопште, посебна је тема за коју одговор треба тражити у археологији као научној дисциплини, са којом савремена политикологија до сада није комуницирала, нити се њеним фактографичким, материјалним доказима, окористила. Уколико би се овај метод унапредио или увео барем делимично, у политиколошка истраживања, резултати би засигурно, обогатили политичке науке. Извесну политичку историју средњег века, до губитка потпуне суверености Рашке државе, односно историјски период зачињања Царства код неколико историјских народа: Грка, Бугара, Арбанаса и Срба у време Душана Силног, Царства Уроша I и потпадања Деспотовине Србије у вазални однос са Цариградом и Угарском – прво Григорије Цамблак у „Житију краља Стефана Дечанског“, а затим Пајсије Јањевац у „Житију цара Уроша“ и коначно Константин Филозоф у биографији „Живот деспота Стефана“, исцрпно представљају. Архаични речник из угла данашњег политичког посматрача је и речник тадашње политичке конверзације, тј. конзервирани говор средњевековне политичке мисли, који се изражава у категоријама теократске идеологије и филозофије владања где је „власт од Бога“ или је приватна воља и власништво владара. Оног који је „вољом божјом“ – уколико је самодржаван и узурпатор престола или по приватном и наследном праву – „од родитеља ми и прародитеља“ – поседник владарске власти, је поседник укупне државне политике са потпуном хришћанском идеологијом у Рашкој и Србији. Веома илустративно, хагиограф и биограф Деспота Стефана, Константин Филозоф, у свом делу, и старији хагограф Стефана ечанског, Григорије Цамблак, сведоче о политичким и саборним моментима из живота предметних личности и њихових владарских подухвата на саборима, као и о војничким – ритерским окупљањима саборног карактера, рецимо пред битку код Велбужда, затим о судским саборовањима о државним пословима – попут сабора у Призрену где је било „суђење“ краљу Вукашину због узурпације царских права Уроша I, и коначно о Сабору помирења 1426. године у Сребреници и избора Вука Бранковића за престолонаследника. „А Стефан напред споменути син његов, много пута био је рањен жељом царства, изнутра кријаше змију, од страха да га неће добити. Затим не могући трпети пламен стремљења, имајући са собом много војништва и многе од начелних велможа, пређе у арванитску земљу, одликовану достојанством трибуна, и тиме се опаса на свесадржање царства, и ову одузе од отачаске области.“ – једно је од историјских сведочанстава о политичком и војничком поступку владања, без саборног – легитимног преузимања престола, Рашке владарске столице.
Закључак
Политичка улога државних сабора средњевековне Рашке и Србије, према предложеном циљу истраживања, методолошкој апаратури и ограниченом времену истраживања, доступној литератури – јасно је описана у овој анализи. Народне традиције саборовања, као предложак хришћанским саборима на просторима Илирика, Рашке, Далмације, Босне и панонски хришћански институти (Архиепископија у Веспрему на Балатону из 863. године, али и ранохришћанско епархијско седиште у Сирмијуму, Мурси...) – извесно су доприносили конституцији државних сабора код Срба, једнаковременој са праксом државне конституције. Наиме, овај рад је показао да је хронолошки неодвојив историјски и политички процес настајања државности код Рашана, Раца, потоњих Срба – од поступка државне конституције сабора. Саборни метод је ексклузивни метод прокламације најважнијих државних одлука, правни поступак за доношење одлука законског карактера и једини могући идеолошки оправдан метод хришћанством, моменат колективне конституције државе. Синоним за Сабор – скупштину је стога и данас конституција и српска државна конституција, припомогнута библијским (Торином или Соломоновим пра науком), или млађим хришћанским и црквеним методама, организацијом и уз помоћ Хришћанске цркве – било прерасколне, било именом Саборне апостолске цркве и у данашње време – постигнут је политички ефекат и остварен метод којим су се и Срби окористили на свим својим саборима; од Дувањског сабора, до развијеног облика (дводомне) саборности у Рашкој држави. О почетка историјске појаве исте – до времена Царства. Царство Грка, Бугара, Арбанаса и Срба – методологију саборовања коју је Св. Сава успоставио и „Кормчојом“ књигом узаконио: мења за прокламативну скупштину грчко – византијске традиције проистекле из античког друштва једнаких грађана, без сталешке поделе и поделе на „велике и мале“, унутар горњег сталежа. Овакав развој и грађанизација српске државне традиције и усклађивање са унутрашњом византијско-грчком идеологијом у организацији државних послова и функција је такође доказана али рад какав је пред читаоцима својом ограниченошћу – није могао тај процес довољно осветлити. Ипак се намеће доказ, мада до краја не непоткрепљен, да је царство Душана Силног, и на нешто традиционалнијој основи царство Уроша I – модификовало метод и начин одлучивања рашког сабора из XII и XIII века. Да ли нужнодом друштвеног развоја или због прихватања неизворних византијских традиција, помодних и политички доминантних, идеолошки оправданих чак и у хришћанској идеологији, или због утилитарности, због наслеженог облика државне управе у новоосвојеним земљама, или због намере Царства да се успне на пиједестал „светог“ и „васељенског“. Традиција Жичког дводомног саборовања и традиција саборних здања, Студеничке Радослављеве припрате и Милешеве, као и Сопоћана и Градца – нису до краја археолошки истражена. А археолошка и реконструктивна анализа ових црквених објеката, рађена у циљу њихове презентација, најпре ликовне и литургијско – а не због историјске вредности, није пружила егзактне доказе за закључивање о Рашким саборним институцијама, развијеним до највишег нивоа хришћанске европске цивилизације. Компарација Жичког сабора и тековина Magna Charta Libertatum, Јован без Земље, старијег акта од „Крмчије“ Св. Саве, тек пет занемарљивих година (1215. у односу на 1220. годину) пружа далеко чвршће материјални теоријски доказ о саборним достигнућима Рашке. Захваљујући житијним, историјским сведочењима непосредних учесника, саборна догађања у последњој деценији XII века у Дежеву, у XIII веку у Жичи, Студеници и Милешеви – могуће је тачно интерпретирати, п и остварити глорификацију Жичког саборовања, као врхунског достигнућа (истока) пре успостављање европске парламентарне традиције у светској цивилизацији. Непознавање и непрактиковање, чак ни традиционалног обележавања ових саборних достигнућа, личности и познатих остварења средњевековних сабора у српском народу – онемогућено је истицање српског доприноса европској политичкој култури и традицији. Национални колективитет српског народа, али и много шири политички колективитети, остају без сазнања о праузорима. Самим тим, баштиници традиције, Срби и српске политичке студије ускраћени су за могућност квалитетније комуникације и сарадње са другим цивилизованим народима, уз помоћ примера које сама традиција нуди. Са Кијевском, са Дубровачком и Угарском правном и историјском традицијом, а и са свим блискоисточним традиционалним облицима саборног и државног окупљања, религијског и другог комуницирања – научна компарација је веома потребна.. Закључак овог рада – изричито захтева, знатније по обиму изучавање саборне праксе, зарад ексклузивности политичке науке, као и зарад унапређења и оживљавања традиционалне праксе саборовања. Самим тим и боље утемељење савремених институција Србије и њених државних и демократских скупштинских симбола – потреба су која може бити задовољена на најбољи начин. Унапрежење организације, било у политичко-историјским проучавањима или популарним политичким и маркетиншким наступима, баштиника српског политичког имена, територије и државности – такође се извесно може постићи.
Политичка наука у Српском народу остаје велики дужник српској државној, саборној традицији и овај дуг нужно мора бити испуњен.
Народна странка Црне Горе упутила је 29.маја 2009 Иницијативу о неопходности осуде злочина тоталитарних комунистичких режима од стране Црне Горе, предсједнику Скупштине, г. Ранку Кривокапићу, као и предсједницима посланичких клубова: ДПС-а, СНП-а, Нове српске демокатије и ПзП-а.
